Eks­pe­di­ci­ja en­tu­zi­ja­sta ko­ju su či­ni­li Mir­ko Ki­so, Na­rav Su­bo­tić, Mi­ljan Ma­liš, Mar­ko i Bu­do Si­mo­no­vić, Jan­ko Bal­ski i Kon­stan­ti Bal­ski bo­ra­vi­la je mi­nu­log vi­ken­da na Gre­ba­ja­ma u jed­no­dnev­noj pla­ni­nar­skoj tu­ri na okol­ne pro­kle­tij­ske vr­ho­ve.
Od­sje­la je ova je­din­stve­na eks­pe­di­ci­ja u et­no-se­lu Ka­tun Gre­ba­je, vla­sni­ka Sr­đa­na Pa­vi­će­vi­ća, zbog či­jeg go­sto­prim­stva su is­ka­za­li ve­li­ko za­do­volj­stvo i za­hval­nost, iz­ra­ziv­ši na­du da će po­no­vo bi­ti go­sti ovog pro­sto­ra, ko­ji im se ve­o­ma svi­dio. Ra­di se o dru­štvu ko­je se pet go­di­na za­re­dom oku­plja u av­gu­stu ili po­čet­kom sep­tem­bra u Cr­nu Go­ru, gdje im je do­ma­ćin ko­le­ga iz fir­me Mar­ko Si­mo­no­vić. Oku­plja­ju se ra­di obi­la­ska cr­no­gor­skih pla­ni­na, sva­ke go­di­ne pra­ve­ći dru­ga­či­ju ru­tu.
– Po­če­li smo pr­ve go­di­ne od Mo­rač­kih pla­ni­na, da bi­smo dru­ge ob­i­šli Tre­bi­ješ, Lu­ka­vi­cu, Ka­pu mo­rač­ku po­no­vo, tre­će go­di­ne Ja­vor­je, Lo­lu, Lu­ka­vi­cu po­no­vo, Utli­cu, Do­le i te nji­ho­ve ka­tu­ne. Če­tvr­te go­di­ne bi­li smo na Bo­bo­to­vom ku­ku i tim ža­bljač­kim pla­ni­na­ma, a ove go­di­ne su na red do­šle Pro­kle­ti­je. To je pla­nin­ski ma­siv za ko­ji se zna ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, i ko­ji ra­do po­sje­ću­ju go­sti iz ci­je­log svi­je­ta. Sa na­ma su i dvo­ji­ca pla­ni­na­ra iz Polj­ske. Iako je vri­je­me mi­ri­slo na ki­šu, ipak nam je do­zvo­li­lo da obi­đe­mo vr­ho­ve Vo­lu­šni­ce i Po­pa­di­je –Ta­li­jan­ku (2057mnv) i Po­pa­di­ju (2056mnv), i je­dan dio al­ban­ske te­ri­to­ri­je do iz­nad mje­sta Lje­pu­ša. Ukup­ni uti­sci su nam iz­van­red­ni, jer stvar­no se ra­di o jed­nom pre­li­je­pom, čak i je­din­stve­nom pro­sto­ru, po­go­to­vo što on nu­di mo­guć­no­sti za sve vr­ste pla­ni­na­re­nja, od onih lak­ših, re­kre­a­tiv­nih, do te­žih i te­ških, pa i onih al­pi­ni­stič­kih – go­to­vo uglas pri­ča­la je ova dru­ži­na en­tu­zi­ja­sta.
Oni su pre­ci­zi­ra­li, da je, iako je vi­sin­ska raz­li­ka zna­čaj­na jer su vr­ho­vi pre­ko 2000 me­ta­ra, tu­ra je bi­la iz ka­te­go­ri­je lak­ših, ali fi­zič­ki i pri­lič­no za­htjev­na, ali ne i opa­sna. Po­go­to­vo im se svi­dje­lo što je pra­vac od­lič­no mar­ki­ran i ni­je mo­gu­će po­gri­je­ši­ti i za­lu­ta­ti.
– Ide­al­na okol­nost je­ste što je ova mar­šru­ta od­lič­no mar­ki­ra­na i ne tre­ba ni­ka­kav vo­dič ni­ti kar­ta, sa­mo je po­treb­no pra­ti­ti te zna­ke i ne mo­že se po­gri­je­ši­ti. Ta­kvu sta­zu do­sad ni­je­smo ima­li pri­li­ku da vi­di­mo. Ona na Dur­mi­to­ru vi­še je uta­ba­na, ne­go mar­ki­ra­na ta­ko da se oni­ma ko­ji ne po­zna­ju taj te­ren, ni­je la­ko kre­ta­ti. Jed­na do­dat­na atrak­ci­ja na na­šoj da­na­šnjoj mar­šru­ti je­ste Vo­lu­šnič­ki vo­do­pad, na pre­ko 1.800 me­ta­ra vi­si­ne. Pla­ni­na je bo­ga­ta vo­dom, za ra­zi­li­ku od ve­ći­ne pla­ni­na ko­je smo pret­hod­no ob­i­šli. Ka­ko smo ov­dje in­for­mi­sa­ni, ali što se do­ne­kle mo­že i za­pa­zi­ti i ova­ko krat­kim bo­rav­kom, flo­ra i fa­u­na su ra­zno­vra­sni. Kao ma­lo gdje, na jed­nom pro­sto­ru na­la­ze se sve vr­ste bi­lja­ka i di­vlja­či ko­je na Bal­ka­nu po­sto­je. Sve pla­ni­ne su na svoj na­čin li­je­pe i pri­vlač­ne, a ove su je­di­ne gdje mo­že­te da uđe­te i u su­sjed­nu dr­ža­vu, ta­ko da je tim ve­će i za­do­volj­stvo, što vu­če da se ov­dje uvi­jek ra­do vra­ća­te. Ma­da smo uglav­nom ama­te­ri u pla­ni­na­re­nju i ni­je­smo baš sprem­ni da se pe­nje­mo na Oč­njak i vr­ho­ve Ka­ran­fi­la, ipak će­mo se po­tru­di­ti da se fi­zič­ki pri­pre­mi­mo i za taj iza­zov, uz po­moć vo­di­ča i po­mo­ću opre­me za ta­kve al­pi­ni­stič­ke tu­re. A ne mo­ra čo­vjek baš do sva­kog vr­ha i da do­pre, pre­li­je­po je, kao što je slu­čaj ov­dje, da mo­že­te po­sma­tra­ti te vr­ho­ve i osje­ća­će­te se kao da ste na nji­ma – za­klju­ču­ju svo­ju pri­ču ovi en­tu­zi­ja­sti.
Na kra­ju, ne bi vr­hun­ski no­vi­nar i do­a­jen no­vi­nar­stva po­put Bu­da Si­mo­no­vi­ća, bio to što je­ste, kad ne bi za­pa­zio i is­ta­kao ne­što što dru­gi ne mo­gu baš da pri­mi­je­te, pa ta­ko ni­je pro­pu­stio da ske­ni­ra uku­pan am­bi­jent ovog et­no-se­la, na če­lu sa vla­sni­kom Pa­vi­će­vi­ćem, ko­ji ka­že „odi­še upra­vo u du­hu na­zi­va tog kom­plek­sa – pri­sno i do­ma­ćin­ski”.
– Ovaj po­zna­ti ugo­sti­telj ovo­ga kra­ja, ko­ji des­se­tak go­di­na pod­no Pro­kle­ti­ja sre­ta i pra­ti gru­pe i dru­štva iz ci­je­log svi­je­ta, za­i­sta to ra­di na je­dan na­čin da čo­vjek po­že­li da tu bu­de če­šći gost. Ima jed­na fi­na nje­go­va iz­ja­va ko­ju sam od nje­ga čuo danas, ko­ja ka­že: „Mi smo jed­no se­ljač­ko et­no-se­lo gdje se tru­di­mo da se gost osje­ća ko­mot­no i u opu­šte­noj do­ma­ćoj at­mos­fe­ri, nu­de­ći za po­slu­že­nje zdra­ve pro­iz­vo­de do­bi­je­ne sa okol­nih pla­ni­na, a ako ne­ko ho­će Splen­did ne­ka ta­mo ide“. Čak ide do­tle da ka­že da ako ne­što od hra­ne ili pi­ća ne­ko­me ni­je bi­lo po vo­lji „mo­že ko­mot­no da ne pla­ti ni­šta i da mu opet po­že­li­mo sre­ćan put“. To je stvar­no za sva­ku po­hva­lu i pa­žnju, kao i uku­pan nje­gov per­so­nal, jer nji­ho­vo po­na­ša­nje i go­sto­prim­stvo pro­sto tra­že po­nov­ni do­la­zak – na­gla­ša­va Si­mo­no­vić.
N.V.